Peščanik: Užas Peščanika

piše: Marko Simonović

Ponovo je pao sajt i ja već više ne znam kako bih nazvao to što je snašlo Peščanik. Nije to više ni gnev ni bes ni srdžba, pa ni demonstracija moći Aktuelnog Predsednika Vlade; ovo je sada već kontinuirano besmisleno nasilje, besmisleni napor da se Peščanik više nikada ne podigne. To nasilje nije samo besmisleno, već i kontraproduktivno, jer se događa na internetu, gde se sve uklonjeno umnožava i dobija daleko više pažnje.

Čini se da je na delu primena ideje o zatiranju i iskorenjivanju o kojoj je nedavno govorila Maja Gojković, i gde je valjda proces bitniji od konačnog cilja. Samo dok je Gojković govorila o nekadašnjim nosiocima ogromne političke i ekonomske moći, ovih dana se zatire portal koji nikada nije bio niti većinski niti popularan niti moćan, a postaje sve popularniji upravo tim zatiranjem. I dok je neposredni povod za zatiranje Peščanikovog sajta jasan i sada već nevalidan (jer već desetine sajtova ponosno deli sve sporne tekstove), uzrok, da ne kažem motiv ovog iracionalnog i nesrazmernog satiračkog napora ostaje prilično opskuran. Zašto bi Aktuelni Predsednik Vlade gubio glavu i rizikovao neprijatna pitanja sa svih strana zbog jedne grupe građana koji nemaju ništa za šta je on zainteresovan – ni moć, ni ogromne finansijske resurse, ni uticaj na široke narodne mase? Motiv je, čini mi se, izrazito simboličan i indikativan za činjenicu da ko god danas želi politički delovati u (virtuelnoj ili fizičkoj) Srbiji, istovremeno, hteo ne hteo, sudeluje i u ego-tripu Aktuelnog Predsednika Vlade. Svaki je javni govor postao obraćanje APV-u; razlika je samo u tome da li će biti protumačen kao napad ili kao pohvala. Sve što progovorimo počinje imati značenje tek u odnosu na APV-a, a svako mesto sa koga progovorimo postaje samo simbol nekakvog postavljanja prema Njemu. I teško onom mestu koje slučajno uzme simbolizovati nešto o čemu APV ne želi misliti. Šta, dakle, u tom APV-centričnom sistemu simbolizuje Peščanik?

Peščanik je, da podsetimo, tradicionalno simbol prolaznosti.

Image

U Utrechtu gotovo svakog dana prolazim pored kuće s ovom kompozicijom iznad vrata. U kući su od sedamnaestog veka živeli oni koji nisu mogli voditi računa o sebi, ona je neka vrsta preteče socijalne zaštite. Kompozicija pokazuje neke tipične protestantske motive iz tog vremena, među kojima je i anđeo koji drži peščanik tačno ispod reči anno “godine”. Ovaj peščanik ukazuje na prolaznost, na činjenicu da svakom od nas, ko god da je i šta god da radi, vreme svakako ističe (što postaje osnovom slikarskog žanra vanitas).

Često sam se pitao kako je tendenciozno izgledala ova fasada na primer 1623, kada je bila dve godine star simbol prolaznosti. Danas međutim, ovaj peščanik ne mora dokazivati svoju prikladnost, kuća na kojoj stoji nadživela je sve one koji su je konstruisali, one koji su je izgradili, one koji su za njenu izgradnju platili, pa i generacije onih koji su u njoj živeli. Štaviše, niko danas ne zna, tačnije, niko nema neke naročite vajde od znanja ko su bili ti ljudi. Da stvar bude još gora, gotovo niko ne zna ni u doba čije vladavine pada ta 1621. godina, dakle nikome ne treba da zna ko je izgradnju ove kuće dozvolio ili ko je nije uspešno opstruirao. I to nas vraća u Srbiju Aktuelnog Predsednika Vlade.

Mi koji smo iz Srbije otišli pre uspona APV-a navikli smo se da se stalno iznenađujemo novim konstelacijama na političkoj i medijskoj sceni. Ništa nije tamo gde ga čovek ostavi, sve se pretumba za samo nekoliko sedmica. Politika je sada za e-novine ono što su nekad e-novine bile za Politiku. Tumbaju se tako LDP i DS, Pink i B92, Blic i Danas, tasovci i radulovići. Nije bitno da li su mesta hvale ili kritike, svi su u periodu nakon uspona APV-a višestruko presvlačeni i prestrojavani, i svi u tom smislu sada stoje na poziciji koja je artefakt vladavine APV-a.

Tako nema ničega u odnosu na šta se čovek posle dužeg odsustva može orijentisati u toj novoj Srbiji. Ničega osim – pogađate – Peščanika. Zato je Peščanik za neke od nas prvi orijentir i stabilna perspektiva. (Upravo s time, nagađam, ima neke veze činjenica da su i troje autora koji su analizirali ministrovu disertaciju i dvoje autora koji su se dali u potragu za rektorovom disertacijom progovorili upravo preko Peščanika.) Ali iz tog istog razloga je Peščanik takođe – peščanik, jedno od retkih merila kojima se ranije političke konstelacije mogu porediti s ovom sadašnjom, indikacija da je i ovo vezirovanje još samo jedno vezirovanje, i da ćemo ga se jednog dana sećati i pitati se gde su završili svi tadašnji moćnici. I ta je slika, razume se, nepodnošljiva današnjim moćnicima.

Ne mislim, dakle, da se Peščanikov sajt obara iz onih razloga iz kojih mi za njega pišemo i pratimo ga. Peščanik je Aktuelnom Predsedniku Vlade postao nepodnošljiv ne zato što govori ono što drugi ne govore, niti zato što govori bolje ili istinitije od drugih. Užas Peščanika je pre svega u kontinuitetu koji se proteže od Miloševićevih vremena do danas, u činjenici da Peščanik jedini zvuči onako kako je zvučao i kada je Aktuelni Predsednik Vlade bio ministar informisanja, i kada je Aktuelni Predsednik Vlade branio Bulevar Ratka Mladića i danas, ali bi, i tu je vrhunac užasa, mogao zvučati isto tako i kada Aktuelni Predsednik Vlade više ne bude aktuelni predsednik vlade. Od toga se, mislim, APV-u diže kosa na glavi, od činjenice da su autori i urednice tog i takvog Peščanika videli leđa i Miloševiću i Koštunici i Tadiću. Na Peščaniku se lepo vidi, pardon, videlo se, kako su autori govorili kroz sve te godine, kroz sve te naizgled beskrajne i neusporedive vladavine i ere u kojima su kojekakve klike budne sanjale da je vlast zauvek njihova.

U tome je, dakle, ta nepodnošljiva simbolika Peščanika. Da je Peščanik emitovao ličnu mržnju ili pretnje nasilnom smrću, da je Peščanik vređao i ismevao, sa svime time bi se Aktuelni Predsednik Vlade znao nositi. Ali Peščanik je samo stajao tu, relativno neimpresioniran, i radio svoj posao onako kako ga radi već 14 godina. Peščanikov sajt je, dakle, bio jezivo podsećanje da vreme još uvek uporno ističe, i da bi se onima koji danas zamišljaju da su kraj istorije, da će se ceo udžbenik istorije za osmi razred baviti samo njihovom vladavinom, moglo omaći da se za koju godinu i vicevi o njima zaborave. I to je, meni se čini, u APV-centričnom svetu teže podneti od bilo kakve moralne ili pravne optužbe.

Ili se možda neko zaista seća nekog vica o Maršićaninu i Koštunici? To vam pričam: vanitas.

Peščanik.net, 07.06.2014.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s