Peščanik: Dimitrije Boarov

Radio emisija, 06.06.2014, deo transkripta

Image

Svetlana Lukić: Poslednji sagovornik današnje emisije je ekonomski analitičar Dimitrije Boarov.

Dimitrije Boarov: Po mom mišljenju, ove poplave ne bi trebalo da budu iskorišćene za odlaganje reformi, bez obzira što ja ne podcenjujem veličinu šteta i nesreće koja je snašla dobar deo Srbije. Jer, ako se setimo tog famoznog ekspozea premijera, reforme su došle na dnevni red zbog toga što se više ne mogu odlagati. Prema tome, tim pre što imamo ovaj udar velikih ekonomskih šteta od tih poplava, koje će se reflektovati i u BDP-u ali ne mnogo, za 1-2 posto možda nekog minusa, mada ni to nije izvesno, jer poplave na izvestan način, sa tim paradoksalnim efektom piramida mogu da ožive privrednu aktivnost ukoliko pomoć sa strane bude adekvatna i pokrene neke sektore, pogotovu građevinarstvo, na izvesnu aktivnost.

Ne vidim da poplave mogu biti razlog da se ova godina smatra izgubljenom za reforme ili izgubljenom za štednju. Naravno, štednja ne znači nigde ne trošiti. Kuće se moraju izgraditi, ljudi se moraju skloniti pre zime, ali to znači samo da se mora još strožije štedeti na nekim drugim sektorima. Drugi problem sa reformama je onaj očekivani: vlada svojim postavljanjem u slučaju tih poplava, i nizu drugih slučajeva – mi smo bombardovani, iz nedelje u nedelju, raznim aferama, i to mi se čini ponekad aferama koje nemaju neku širu i dublju osnovu, ali vlada pravi nervozu u društvu, a takozvane bolne reforme se ne mogu izvesti ukoliko postoji elementarna nervoza u samoj vladi. Ako vlada nizom svojih gestova pokazuje nesigurnost, onda i kredibilitet reformi pada, i onda ljudi nisu spremni na odricanje zarad neke bolje budućnosti. Jednostavno, nemate poverenja u neku vladu koja ima aferu sa premijerovim sinom, pa to nedelju dana okupira čitavu javnost.

Posebno me tu iznenađuje da postoji niz indikacija da sad je neka bitka za pročišćavanje policije. Policijski sistem je značajan faktor i u vezi sa privrednim reformama. Ako vi niste sigurni u policijski sistem, znači nesigurni ste. Ne smete da uđete u ono što zadire u interese vrlo širokih socijalnih slojeva, što, naravno, može izazvati i određene pritiske na vladu. Tako da mi se u ovom trenutku čini da bi trebalo stati na loptu, videti šta je šta i početi sa dimenzionisanjem stvari. Ne možete od sitnica praviti magarca i time zamajavati javnost, umesto da je pripremate za neke šire zahvate dugoročnijeg, sistemskog karaktera, tako da u tom smislu opet mi se čini da i to ide protiv reformskih poteza.

Treća stvar koja mene posebno zabrinjava je razvoj međunarodne situacije u vezi sa ukrajinskom krizom, zaoštravanja u tim osnovnim relacijama između velikih sila, što će imati direktne reperkusije i na ekonomske planove u Srbiji. Vidimo da je Južni tok ponovo pod velikim znakom pitanja, a gradnja tog Južnog toka bi dobro došla Srbiji; ne toliko koliko se pričalo, ali je to svakako jedna stvar za koju je Srbija veoma zainteresovana, i to se očigledno odlaže. Tu dolazimo do jednog krupnog pitanja: stalno se govori da će Evropa imati razumevanja da mi ne uvodimo sankcije Rusiji. Ne radi se tu o nekim psihološko-političkim, nego o suštinskim potezima: da li ćemo mi prilagođavati našu politiku evropskim interesima, jer hoćemo u tu porodicu, ili ćemo stalno toj Evropi govoriti „to nije popularno u Srbiji, to je staro bratstvo“, i tako dalje. Ne radi se tu o bratstvu, nego o interesima, a kad su u pitanju krupni interesi i zaokret Srbije prema evropskoj porodici, onda naš ministar inostranih poslova ne može da daje kafanske izjave tipa „kad nas prime u EU, onda ćemo slušati“. To nema veze s ozbiljnom politikom.

Čini mi se da je to katastrofalan potez u sastavljanju nove vlade, što je taj resor dat Dačiću koji i dalje, sad opet preko spoljne politike, pokušava da proširi neku svoju popularnost unutar zemlje, a to je po pravilu najopasnije – kada neko ko treba da zastupa dugoročne interese države, vodi političku kampanju na prkosu ovom ili onom političkom centru, računajući da je to popularno u samoj zemlji. Prema tome, ta tri faktora: objektivni teret šteta od poplava, zatim ta nesigurnost nove vlade, nesigurnost u samog sebe i nesigurnost u neke od vodećih institucija, poput policije, i treća stvar, taj međunarodni ambijent, jedna kriza, smem reći globalnog karaktera – te tri stvari na izvestan način mogu biti dobri izgovori za odlaganje reformi, ali to ne spasava Srbiju.

Ne možete evropski put svesti samo na pitanje novčanika. Evropski put se oslanja i na vrlo jaka kulturološka uporišta Evrope u Srbiji. I kod najvećih rusofila je ovde postojala okrenutost ka Evropi, objektivna. Čitav obrenovićevski period htelo se biti Evropa, nije slučajno i poslednja kafana u Srbiji dobijala naziv „Evropa“. Nisu to sve bile samo kafane „Moskva“. Kao što je i sama ruska elita okrenuta Zapadu, vidim, to se sad počinje pisati čak i u našoj štampi – tako je isto i srpska elita volela Rusiju, a putovala na Zapad, i zavidela Zapadu. Prema tome, to će imati posledice, i to ima posledice. Jer ako ste vi stalno i Kosovo i Evropa, i Rusija i Evropa, onda oni najozbiljniji investitori, naravno, čekaju da se stvar razbistri.

Krupnije spoljne investicije koje se najavljuju ne mogu biti motivisane lokalnom platežnom moći ili veličinom lokalnog tržišta. Kad vi imate tržište kao Kina, od milijardu i 200-300 miliona, onda nikog ne zanima kakav je tu režim, već da li možete prodati robu na tako ogromnom tržištu.U slučaju Srbije, ona je atraktivna – trebalo bi da bude atraktivna – pre svega zbog niskih troškova zemljišta, zbog saobraćajne blizine, zbog mogućnosti da se odatle distribuira roba u jednom regionu koji je dosta velik. Samo takvi investitori planiraju da ulažu u Srbiju. A ona vrsta investitora koji mogu izgraditi pogone koji bi više zapošljavali ljude, oni su uvek poslednji. Uvek dolazi prvo rizični kapital, špekulanti, dok oni koji bi zapravo mogli rešavati taj ključni problem Srbije i zapošljavati veći broj ljudi – oni čekaju da se zemlja politički pozicionira tako da su oni apsolutno bezbedni.

U tom smislu kažem da Srbija mora da se opredeli, kao što se nominalno opredelila za Evropsku uniju, i mora da se prilagođava u svom interesu, jer interes političke elite na vlasti u Srbiji nije interes Srbije. A oni stalno se prikazuju, sve političke elite, ne samo ova već i ona prethodna, i to je normalno u krajnjoj liniji, oni koji dođu na vlast da kažu „mi predstavljamo Srbiju“. Evo i Pajtić kad je izabran za šefa opozicione stranke, on kaže „bez jake Demokratske stranke nema jake Srbije“. Jako je popularno prikazivati se kao elitni odred čitave Srbije. Međutim, Srbija kao celina ima drugačije interese od te političke elite. Ona ima interes da bolje živi, da tu dolaze investicije, da ljudi imaju posla, da je komunikacija sa svetom normalna, da imaju slobode.

Naročito je kod nas zapušteno polje takozvanih političkih sloboda u koje, naravno, spada i nešto što je verovatno i ljudska sloboda, pravo na slobodno informisanje. Međutim, kod nas se jako malo govori o privrednim slobodama. Sve je predviđeno da se što više oglobe oni koji hoće da iskoriste privredne slobode, koje postoje nominalno u Ustavu. Mnogo je veći fiskalni interes da ti ljudi počnu da rade i da godinama plaćaju nešto niže dažbine, nego da se oni dočekaju još sa raznim taksama i sa 16 raznih dozvola, koje po pravilu moraju da isposluju i korupcijom.

Prvi snimci, nešto premijer deli helihopterom neke džakove, ne sećam se tačno – već sam taj detalj je pokazao da su oni neiskusni, jer se nijedan političar u svetu nije proslavio na poplavama i katastrofama. A oni su valjda mislili da će se tu afirmisati nekom energičnom borbom za tu sirotinju koja je stradala. Međutim, nema te države na svetu, od Meksičkog zaliva do Kine, i od Rusije do Nemačke čak, nema te političke elite koja se proslavila u takvim vremenima. Tako se tu prvo pokazalo neiskustvo vlade. Krenuli su da tu uhvate nekakve rejtinge, ili kako se to već zove, a posle su shvatili da je problem mnogo ozbiljan i da tu se ne mogu proslaviti, bez obzira na propagandu koju su disperzirali na sve strane.

Druga stvar, država koja ima nisku stopu rasta i visoku stopu siromaštva, koja je prezadužena, sa slabim političkim institucijama, sa lošom železnicom, sa lošim drumovima i tako dalje – ona nema snage da munjevito, adekvatno reaguje ni u katastrofama. To je prosto jedna elementarna logika. Treća stvar, je vodoprivreda, što smem reći pošto sam to proučavao i bavio se čak istorijom vodoprivrede u Vojvodini. Uzgred budi rečeno, postoji teza da je Vojvodinu stvorila vodoprivreda, vodne zadruge, vodne zajednice. Ko zna malo bolje vojvođansku istoriju, to je u krajnjoj liniji i činjenica. Tu treba i znanja i kapitala i vremena.

Bojim se da to što voda još uvek stoji na ogromnim površinama Srbije, pokazuje da nema dovoljno ni znanja. Elektroprivreda je dozvolila da joj se potope površinski kopovi, a to je elementarno da se površinski kopovi moraju štititi pre svega hidrotehničkim merama. To je alfa i omega zaštite površinskih kopova. Vojvodina tu ima veće, duže iskustvo. U Mađarskoj je donet prvi zakon 1826, a recimo 1869. godine je katastrofalna poplava uništila Segedin. Bez obzira što su postojale i zakonske obaveze, i krediti, i radilo se na nasipima oko Segedina. Struka našla adekvatno rešenje. Ili ceo taj vodoplavni deo oko Tise. Tu su se vodile decenijama velike rasprave kako regulisati Tisu. Da li sa 111 proseka, tih meandera ili drugačije, s nekim akumulacijama, da li treba isušivati ritove ili ne. Znači, vođene su vrlo rafinirane i stručno utemeljene rasprave 100 godina. I paralelno se stalno radilo i ulagalo.

Čini mi se zato da i taj slučaj narušava onaj stereotip da je Srbija siromašna iako ima i kvalifikovanu radnu snagu i obrazovane stručnjake. Nažalost, možda se to moglo govoriti u datom vremenskom okviru pre 20, 30, 40 godina, ali mi sad treba da se suočimo i sa tom tužnom činjenicom da nemamo godinama nikakve ozbiljne industrije, pa pretpostavljam da nemamo ni dovoljno industrijskih radnika. A još je, čini mi se, veći problem što je jedan deo tih i mlađih, i ljudi srednje generacije iz tehnokratske elite otišao u inostranstvo ili prešao da se bavi šou-biznisom, PR-om ili politikom, a napustio svoja osnovna zanimanja. Tako da Srbija mora da se suoči s činjenicom da nema dovoljno znanja.

Svaki šef države ima pravo da se dere na svoje saradnike, i ja pretpostavljam da i Merkelova i Obama i Putin viču na članove vlade, psuju i tako dalje, ali se postavlja pitanje zašto je to pušteno u javnost. Meni ne smeta što je Vučić dreknuo „tišina!“ – to je njihov problem kako se on odnosi prema ministrima, to nije društveni problem. Društveni problem postaje onog trenutka kada njegova PR služba, za koju je on odgovoran, smatra da je potrebno da se to plasira u javnost. Ta služba, uključujući i njega samog, smatra da je poželjno da Srbija vidi da mi imamo autoritarnog premijera. Znači ide se na tu ciljnu grupu, nažalost, pretpostavljam veliku – i oni možda i računaju da su na tome dobili. Kao što je bio onaj slučaj kad je odvalio bravu. Svaki potpredsednik ima pravo da odvali bravu, ali je pitanje da li to treba plasirati. Pitanje je zašto se to plasira u javnost. Pretpostavljam da je u vrhu SNS-a ili u samom okruženju premijera Vučića, procenjeno da treba graditi imidž premijera koji je zabrinut, koji je nervozan, koji je isti kao i mi, pa hoće i da drekne; da je to pozitivno za stvaranje veće mobilizacije u društvu i tako dalje. To u normalnim državama nije slučaj. Ne znam čemu to vodi, jer na kraju će i taj premijer, čak i ako nije autoritaran, kazati „pa evo, od mene se to očekuje, pa moram biti autoritaran“.

Prema tome, nije stvar u tome šta se događalo iza vrata vlade u jednoj teškoj situaciji, kad je trebalo u kratkom vremenu donositi teške odluke – jer nije to jednostavno kazati „evakuišite ljude iz svojih kuća, ne možemo ništa“, ili „hajde da spasemo termoelektranu a ne grad“; ne znam, nisam dovoljno upućen u sve te podatke da bih mogao da sudim šta je tu bilo na talonu. Ali je zanimljivo da se javnost rada vlade sada zapravo na karikiran način javlja kao intrument za izgradnju jednog autoritarnog vođe.

Ako je to procena da se bez vođe ne može promeniti Srbija, mislim da je to pogrešna procena. Vidite sad, mi nemamo širi izveštaj neke kredibilne vladine institucije koja treba da upozna parlament šta se radilo, kakve su odluke kad donošene – tu je pitanje tajminga strašno važno. Možda je doneta neka pogrešna odluka, ali ja moram znati okolnosti, šta su oni koji odlučuju tog trenutka znali, šta je bila alternativa, a to opet ta tehnostruktura treba da im ponudi. Međutim, nemate demokratsku atmosferu ni unutar medijskog sistema. Voleo bih kad bi neko ko je stručan bez zazora mogao da iznese svoje mišljenje šta je trebalo raditi, pa onda da mu neki stručnjak koji je tamo bio involviran kaže „jeste, kolega, ali mi nismo ovo mogli, nismo ovo znali, nismo ovim raspolagali“, i tako dalje. Međutim, toga nema.

Ostaju političke stranke, ti neki patrljci opozicije, pa onda oni nešto lupaju, „vi ste upropastili…“ – to je politički jezik koji može doći tek nakon neke ozbiljne stručne rasprave. S jedne strane se taje informacije, mi još nemamo nikakve ozbiljne podatke o tome kako se menjala situacija iz sata u sat; nemaju ni ti stručnjaci koji bi trebalo to da analiziraju. Ali te atmosfere nema. I onda ostaje samo „mi i oni“.

Predsednik Nikolić kaže „država je odlično reagovala“. Kako odlično kad je 20 hiljada ljudi van kuća? Ne može da kaže „odlično“, već može da kaže „država je bila prinuđena na neke mere koje ugrožavaju život hiljadama ljudi“.

Svetlana Lukić: Čula sam premijera Vučića kad kaže „ja sam zadovoljan kako je vlada reagovala“, i nabraja određene ministre: „evo, na primer, ministar Udovičić koji je doveo 100 volontera“.

Vladimir Gligorov: To je neozbiljno. Kriterijumi efikasnosti, borbenosti ministra su kod nas pitanja da li je vešto dao izjavu, da li je zasukao rukave, da li je na fotografijama dovoljno pokisao. To je daleko od onoga što je uloga državnih funkcionera u kriznim situacijama. Ali očigledno ta opsesija traganja za popularnošću, stratifikacija jedne vlasti zasnovane na popularnosti – to je put u autoritarnu vlast.

Kad se demokratija tako shvati – „hajde da iskoristimo medijski sistem da propagiramo svoju požrtvovanost a ne znanje“ – onda to vodi u sistem voluntarnog odlučivanja, pa ko je veštiji pred kamerom, ko je odlučniji, ko je zagazio više u vodu, taj ispada nekako efikasniji. Tako se ne rešavaju krupna pitanja.

 Peščanik.net, 08.06.2014.

Radio Peščanik – emisija 06.06.2014.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s