beli glas

Dokle bre?!

U poslednjih sedam dana ponovo je aktivirana budalaština o navodnoj krivici Nevažećih/Belih glasača za ovu i ovakvu vlast, i ponovo prednjače tzv. lideri i fanovi kvaziopozicionih partija sa posebnim potrebama, kao i slobodnobezmisleći pripadnici sedme sile & nepravde.

Ron Paul

Nekim ljudima nikad dosta sopstvenog bezobrazluka u samoizuzeću od realnosti. To ni po koju cenu neće hteti da razume bezbroj puta konkretno i argumentovano objašnjavanu važnost Nevažećih/Belih glasova u ovakvom društvu i još ovakvijoj mu politici, a kamoli poruku koju sa slike šalje Ron Paul.

pro et contra: Peščanik
Tema: Beli glas

Advertisements

Poništi listić. Zato.

Nevažeći listić je protestni glas na izborima koji demonstrira nezadovoljstvo glasača ponudom kandidata ili odbijanje sadašnjeg političkog sistema.
Najpre, ekonomska kriza ogolila je odnos između političkog etablišmenta i građana. Bilo da je politička klasa na vlasti ili u opoziciji, građani su počeli da je doživljavaju kao neopravdano obogaćenu i ne samo politički, već i finansijski bezobzirnu i sebičnu. Tada je nastala pesma Protestni glas, u kojoj se govori o punim džepovima članova Parlamenta i njihovoj nekažnjivosti za korupciju, nasuprot oštrom kažnjavanju građana za daleko manja zlodela.

ImageJedan dati politički poredak je legitiman ako građani koji u njemu sudeluju veruju u njega: vera u legitimitet je osnov svakog sistema vlasti i, u skladu sa tom verom (poverenjem), postoji spremnost građana da postupaju u skladu sa odlukama vlasti.” (Weber 1964. The Theory of Social and Economic Organization, New York: Free Press, 382).
Osnovni elementi su, dakle, prihvatanje vlasti i spremnost građanina da poštuje odluke vlasti. Osnova vere (poverenja) u legitimnost vlasti, prema Veberovom učenju leži ili u tome da građani imaju poverenja u određeni politički i društveni poredak zato što on postoji i funkcioniše dugo (tradicija), ili zato što imaju poverenja u one koji vladaju (harizma) ili zato što veruju u zakonitost datog političkog i društvenog poretka (vladavina prava). Veber smatra legitimitet bitnim objašnjenjem (ili opravdanjem) za potrebe društvenih nauka zato što poverenje u jedan politički i društveni poredak ima za posledicu društvenu regularnost koja društvu daje neophodnu stabilnost, za razliku od nestabilnosti koju proizvodi rukovođenje sopstvenim pojedinačnim interesom. (Weber 1964, 124). Veberovi prethodnici, kao i savremeni autori, kao osnovnu funkciju legitimiteta vide opravdanje političke vlasti. Bez obzira koliko različita bila polazna stanovišta o izvoru političkog legitimiteta – prirodno pravo i jednakost ljudi i njihova sloboda koji otuda proističu (Locke) ili društveni ugovor (Russeau) politička vlast je opravdana ako je legitimna (up. bliže: Stanford Encyclopedia of Philosophy, Political Legitimacy).

ImageEfektivna (de facto) vlast može biti legitimna i nelegitimna. Jedan od oblika nelegitimnosti efektivne vlasti nastupa onda kada se ona iz ustavno proklamovane demokratije preobrazi u partokratiju.
Brojne su ocene kako stručnjaka, tako i učesnika u političkom životu da se u savremenoj Srbiji politički i društveni poredak pre može označiti kao partokratija, nego kao demokratija. Pre nego što se usredsredim na slučaj Srbije, verujem da je korisno izneti neke ocene o fenomenu partokratije koje su objavljene u onim zemljama u kojima tranzicija (još uvek) nije okončana, jer se partokratija ispoljava najviše u njima. Prvo jednu blažu (Mađarska), a potom oštriju (Slovačka). Praktično, partokratija jeste način vladanja koji ima za cilj prerušavanje eksternih poželjnih ciljeva političke sfere – prava vlast je ona koja deluje izvan sfere politike, koja ograničava slobodu akcije zvanične političke elite.
Sa slovačkog sajta Dr Sean`s Diary: “Kusýjeva definicija ‘partokratije’ je direktna: to je vladavina političkih stranaka koja se sprovodi ne za narod, već za partiju – tj. partije ne vrše svoj zadatak predstavljanja narodne volje (ili jednog njenog dela).” Dakle, radi se o odnosu vlastodavac-agent, kako se to naziva u trgovini.

ImagePravni status praznog glasa u Srbiji je jasan: takav glas je nevažeći. U čl. 74. st. 6 Zakona o izboru Narodnih poslanika propisano je:
“Nevažeći glasački listić je nepopunjeni glasački listić, listić koji je popunjen tako da se ne može utvrditi za koju se izbornu listu glasalo i listić na kome je zaokruženo više od jedne izborne liste.“
Nevažeći listići se ne uzimaju u obzir prilikom raspodele poslaničkih mesta.
Ipak, iz reakcija političara se mogu izvesti i neki racionalni zaključci. Najpre, poziv na protestni glas (nevažeći listići) je izazvao jaču reakciju nego što su izazivali raniji pozivi na apstinenciju. Apstinencija se toleriše, prazan glas ne. Zašto je to tako? Verovatno zato što se ipak oseća da je prazan glas izraz aktivnog političkog držanja.
Građanke i građani koji glasaju nevažećim listićem tj. glasaju protestno, na legitimiman način iskazuju nezadovoljstvo partokratskim sistemom i akterima istog, koji su višegodišnjom pljačkom proizveli reakciju samosvesnih birača. Građanska neposlušnost je nužna u situaciji kada političari ne mare za živote svojih sunarodnika već prioritete postavljaju prema ličnim interesima.

ImageIzađite na izbore 16. marta i precrtajte glasački listić.
PROBUDITE SE!

Srbija odlučuje

Nakon pretpostavljene Vučićeve pobede na proleće, ništa više neće biti isto, ali sve to isto važi i ako budemo podržali Đilasa. Naši politički lideri su listom proizvod loše političke kulture i opštih okolnosti za koje su oni sami lično odgovorni.
Međutim, treba uvek imati na umu da i mi takođe snosimo određenu odgovornost, prilikom donošenja odluke koju stranu podržati, ukoliko ih uopšte ima. Svrstavanje uz bilo koju od političkih partija, u ubeđenju da će izbor između većih i manjih “zala” prouzrokovati značajne društvene i političke promene – a to je proces koji nam je očajnički neophodan – neće rešiti naše probleme. To će samo odložiti početak procesa emancipacije nas samih, kao odgovornih građana.

ImagePre dve godine, neposredno posle održanih izbora, poverovao sam da će se pojaviti neka nova, moderna i liberalna politička snaga, ili da će se makar naši nekadašnji politički ljubimci dozvati pameti i sebe predstaviti u novom svetlu, više vrednom poverenja. Umesto toga, gledali smo ih kako se dve godine međusobno bore oko raspodele moći, uticaja i bogatstva. Zbog toga verujem da se ne treba svrstati na njihovu stranu niti im pružiti bilo kakav razlog da poveruju kako su baš oni naša jedina nada.
Možda će moj stav biti usamljen tokom kampanje i na sam dan izbora. Pa ipak, važnost belih glasova u 2014. godini je značajnija nego što je to ikada bila. To je jedini način da pokažemo jesmo li prihvatili da i dalje ostanemo zatvorenici u sopstvenoj zemlji – ili ne.

Miloš Ćirić

Izvor:
05.02.2014. Balkan Insight: Blank Votes Are Still Serbia’s Only Hope
10.02.2014. Peščanik: Where have all the blank votes gone
14.02.2014. Građanski Krug: Zvoni, kucanje ne radi