Peščanik: Falš doktorat probušio balon

piše: Vesna Pešić

Aleksandar Vučić neprekidno destabilizuje sopstvenu poziciju koja je postavljena tako da su on i njegovi ljudi apsolutni gospodari. Stvaranjem kriza i nestabilnosti, premijer Vučić možda toga nije svestan, on ruši i poziciju Srbije i njenih državnih institucija. Kakav imidž može da ima zemlja u kojoj policija ucenjuje predsednika vlade da bi podneo ostavku i u kojoj se širi priča da policijom vlada nekakav kriminalac pod imenom general Papaja. Ništa manje nije pogubno kada se piše da DS i tajkuni smeraju da premijera udave u poplavama; da je plagijat o doktoratu Nebojše Stefanovića smišljen zarad rušenja vlade i samoga Vučića (opet podlost svemoćne Demokratske stranke); da se prisluškuju premijerovi privatni razgovori sa sinom; da mu se podmeće cenzura i kontrola medija iz najpodlijih namera. Takve izmišljene afere bi na prvom mestu trebalo da smetaju premijeru Srbije. Ali nije tako. On sam izmišlja afere. To govori o tome da on baš na aferama gradi svoju vlast i svetački moralni lik. Što više pretnji i ugroženosti, to je više dokaza da premijer čini nekakva velika i hrabra dela za Srbiju.

Iako je posle izbora premijer mogao mirno i bez trzavica da vodi vladu, kako bi ona krenula u rešavanje teških ekonomskih i drugih problema, od toga izgleda neće biti ništa. Premijer se upliće u nove i nove manipulacije, koje se nimalo ne tiču građana i njihovih muka. Manipulacije sa njegovom ugroženošću zapravo govore o tome da je Vučiću potrebno još ućutkivanja javnosti, još podaništva i divljenja, još vlasti i totalne kontrole. To je profesor Zoran Tomić, u listu Danas, a povodom cenzure u Srbiji, nazvao manipulativnom političkom privatizacijom. U nju spadaju: pritiskanje medija, agresivno zauzimanje mejnstrima, morala i dobrog ukusa, zatiranje nezavisnih javnih tela, utišavanje nevladinih organizacija, privatizacija politike i partije i privatizacija države.

Po svemu sudeći, upravljanje medijima postalo je ključni mehanizam Vučićevog vladanja. Razlozi za to su poznati: da javnost ne bi saznala kakvu štetu njegova družina i on sam nanose ovom iznurenom društvu. Nešto od toga smo saznali, ali očigledno da u tome nije stvar. Klasični razlozi za skrivanje i kontrolu medija ne odgovaraju sasvim dobro ovome što vidimo. Ovu vlast karakteriše izvesna specifičnost koja je čini posebno ranjivom na svaku kritiku. Ako kreneš da izigravaš sveca i moralno savršenstvo, a to s realnošću blage veze nema, naravno da si ugrožen, jer i najmanja neopreznost te izdaje i razotkriva u pravom svetlu. Vučić je sa svojom pretenzijom da izigrava moralnog sveca samog sebe doveo na oštricu brijača, sam je sebe destabilizovao igranjem dve sasvim suprotne uloge.

Ova specifičnost njegove vlasti odavno je zapažena, ali nikad tako dramatično kao kad se pojavila vest o plagijatu ministra policije. Reakcija vlasti je bila preterano žestoka, o čemu svedoči rušenje sajta Peščanik, na kome je tekst o plagijatu objavljen. To je vodilo ka kontrareakciji (internet) javnosti, koja je takođe bila žestoka, jer je jedva dočekala da ne mora samo humorom da se izvlači iz paukove mreže laži o moralnom savršenstvu. Vlast je mogla umerenije reagovati tako što bi javnost saplela uobičajenom i efektnom metodom – čekanjem na rezultate nedokučivih istraga. Koje se nikada ne završavaju i po pravilu zaboravljaju. Dok bi „stigli rezultati istrage“, ko živ ko mrtav. Kako vidimo, nema rezultata istrage ko ruši sajt Peščanika.

Ovog puta nisu uspeli da se izvuku zato što su vučićevci uhvaćeni sa rukama u pekmezu. A toliko puta su se izvukli, blokiranjem javnosti raznim komplikovanim spinovima koje običan čovek ne može da odgoneta. Ponekad ceo Beograd zna šta se dogodilo, kao na primer šta se dogodilo na splavu „Rivera“, ali je mnogima to dovoljno i neće da troše vreme i dešifruju roman koji je Politika objavila o tom događaju. To je ona priča o policijskom ucenjivanju Vučića da bi dao ostavku. Ja sam se malo pomučila i shvatila da je Vučić poništio činjenicu da se njegov sin u sred noći makljao sa policijom i izdajničkim golmanom Stojkovićem. Optužena je policija da je beleška o makljaži njegovog sina ucenjivačka podmetačina da bi se iznudila Vučićeva ostavka. Zato odmah i hitno treba preduzeti ekspresno čišćenje policije kojom navodno vladaju „Šarićevi ljudi“ i nebulozni general Papaja. Naravno da nije bilo potrebno praviti tolike zakulisne operacije zbog nestašnog dečka. Ali jeste potrebno, ako se podsetimo da je u pitanju uzvišeni moralni lik premijera Vučića. On odmah potpisuje ostavku ako je njegov sin bio malo nestašan… i nije baš na tatu uzoran.

Usred tih nadčovečanskih napora da se očuvaju Vučićevi moralni lik i delo, odjednom se pojavio plagijat ministra policije, kao da je neko bombu bacio. Pre toga je već bila bačena OEBS-ova bombica o cenzuri. Neočekivano i bez ikakvog predznaka da će se to dogoditi, balon o savršenstvu je probušen: provaljena je crno-na-belo manipulacija o „protestantskoj vlasti“ Aleksandra Vučića koja je zbog toga toliko i na svakom koraku ugrožena. Pokazalo se da je manipulacija o ugroženosti i svetaštvu glavni mehanizam ućutkivanja javnosti i alatka cenzure. Sada je car go, zahvaljujući onim našim momcima sa engleskog univerziteta. Ko sad više da sluša ono zapevanje kako su Vučić u vučićevci vredni, marljivi, rade 22 sata dnevno, samo Srbiju vole, samo nju spasaju od zlih prethodnika, posvećeni su reformama, neće nikada krasti, pošteni su… A nisu!

Hvatanje falš doktorata je imalo neočekivano pozitivno dejstvo. Probijen je strah, javnost diže glavu, a mediji se osokolili čak dotle da je list Danas preneo članak „Fajront“ sa Peščanika. Dogodile su se i demonstracije na kojima je traženo ukidanje cenzure i da ministar-plagijator podnese ostavku.

Zaboraviše da traže da se pod hitno oslobodi Peščanik. Od toga se ne može odustati, mnogo je važan.

Peščanik.net, 07.06.2014.

Peščanik: Sad se vidi sad se zna, Dunja ruši Vučića

Vesna Pešić

Dok se obarao sajt Peščanika zato što je objavio analizu kako je ministar policije Nenad Stefanović na brzaka postao doktor nauka, koristeći „resavsku školu“ (stručno: plagiranje), dotle je premijer Vučić sitno pismo pisao predstavnici OEBS-a Dunji Mijatović. Tražio je od nje izvinjenje zbog toga što je izjavila da u Srbiji postoji cenzura. Zamera joj da vodi najprljaviju kampanju protiv zemlje čiju vladu on vodi (kao da su zemlja, on i vlada jedno te isto), pa je bio primoran da proveri sve navode iz njenog saopštenja. Ali, ništa ne kaže o tome kada se i kako odvijala ta provera, ko ju je vodio i koji državni organ. Iako je sve lepo proverio i utvrdio da cenzure nema, on ubacuje Dunji Mijatović loptu u dvorište, tražeći da ona navede „dokaze koji bi potvrdili da je Vlada Srbije onesposobila sajtove Druga strana, Telepromter ili skidala blog sa veb-stranice Blica. Ali avaj, Dunja Mijatović nije ponudila nikakave dokaze, a toliko priča protiv Srbije i njene vlade.

Iako premijer Vučić kaže da neće da veruje, on ipak veruje da je Dunja Mijatović do informacija došla “na najneozbiljniji način, sa jednog od sajtova koji vode uobičajeno prljavu kampanju protiv svoje Vlade”. I još gore: „lažne informacije davali su predstavnici tzv. nezavisnih institucija“, a sve mi se čini da tu aludira na ombudsmana Sašu Jankovića, koji se iznenada našao pod velikim pritiskom vlasti. Premijer Vučić neće da veruje, a ipak veruje da je Dunja Mijatović deo jedne dublje i šire zavere. Ona je to napravila, kaže premijer, „zbog toga što postoji potreba za disciplinovanjem srpskih lidera i gušenjem svake ideje o slobodnom i suverenom reagovanju države Srbije u njenom spoljno-političkom delovanju”. Meni se čini da nam je premijer poručio: nemojte da me zamajavate sa tim sitnicama, te cenzura, pa diktatura, pa gde su institucije – umesto da se za njega zabrinemo.

Ali da bismo razumeli zašto se toliko razljutio na sirotu Dunju Mijatović, moramo vratiti film unazad. To je ono što smo pre neki dan čitali u Blicu, kad je premijer iznebuha rekao da ga neko ruši spolja. Neki belosvetski faktori su se ustremili na njega (i Srbiju). On sebe već vidi kao njihovu žrtvu, obaveštavajući javnost da će se povući sa mesta premijera. Zašto ostavka? Pa zato da bi spasao Srbiju, jer mu je do nje najviše stalo od svega na svetu. A zašto mu se preti? Zato što on neće dozvoliti da zbog vladine slobodarske i suverene spoljne politike (čitaj proruske) strada Srbija i uvedu joj se sankcije. Nije valjda dotle došlo da već moramo birati između EU i Rusije. U strahu su velike oči. Vučić sluti da će ga večni mrzitelji srpskog slobodarstva i suverenosti veoma brzo otkačiti. Tako je on pročitao OEBS-ovo saopštenje. Do juče onoliki apaluzi, a odjednom se pojavila Dunja da ga ruši. Uhvatila se za lažnu cenzuru, u dosluhu sa domaćim izdajnicima.

Dobro, Dunja ga ruši, ali šta to bi sa njegovim evropejstvom, kad su se ovako teški oblaci nadvili nad njim?

Do odgovora ćemo se teško probiti ako slušamo samo Vučićeve žalopojke o svetskim i domaćim zaverama. Jeste da u našim udžbenicima piše da je srpski narod oduvek bio žrtva nepravdi i prevara velikih sila, dok smo se mi uvek samo branili, a ni mrava nismo zgazili. Ali to ne pomaže mnogo kad se OEBS i Dunja navade na nas. Da stvari zaista ne stoje baš najbolje, ali i da ćemo se hrabro boriti, o tome je mnogo određeniji Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova. Iz svoje sadašnje nadležnosti ovaj osvedočeni veseljak održao je konferenciju za novinare na kojoj je rekao: „Dok nas EU ne primi u članstvo, vodimo računa o našim nacionalnim interesima“. Nismo mi glupi, kaže Dačić, „znamo mi šta želimo i kakvi su nam interesi. A takođe znamo šta moramo, a šta ne moramo“. A svima nam je poznato šta su naši nacionalni interesi: dok su Karlobag i Virovitica prežaljeni i dok Kosovo još uvek nekako figurira, sigurno je preostalo da nećemo dati Rusiju i Republiku Srpsku. A znaju i oni tamo da tako stvari stoje, nisu ni oni tako glupi kako se to Dačiću i Vučiću učinilo. Čitali su i oni pismo Dunji Mijatović. A i dobro su nas čuli da smo jako nesvrstano principijelni: generalno smo za integritet svih zemalja, ali su nam odnosi sa Rusijom prioritet. Kad mi krenemo na naše nacionalne interese, a već smo kretali i o tome mnogo znamo, tu Evropa ne raste. Kako da teramo naše nacionalne interese sve dok nas ne prime u članstvo, kad nas zbog tih interesa nikada neće u članstvo primiti. Daleko je Evropa od tih interesa, jer u njih obavezno spada i cenzura. Pa pošto stvari tako stoje, bar da se vlast lepo raskomoti. Kad nas prime u članstvo, neće biti više ni cenzure.

A dotle cenzura. I nemoj da mora Vučić svima odreda da piše onako nežna pisma.

Peščanik.net, 03.06.2014.

Samo lično, Danice

U tekstu “Lična moć na izborima” (Peščanik 31.01.2014) gospođa Vesna Pešić iznosi lični stav da je današnja situacija u Srbiji & pripadajućoj joj političkoj estradi toliko simplifikovana da sve “vuče” na feudalizam, tj. podelu društva na Gospodara i sluge. Usled takve, verovatno empirijski (ne znam kako bi drugačije bilo) konstatovane nesreće u koju smo nekim čudom zapali, potrebno je još jednom strateški ne-izglasati veliko zlo strateškim da-glasanjem za malo. Zlo, naravno.
Nimalo nije naivno poistovetiti društvo sa aktuelnim svađama i kokošarenjem u okvirima kvazipolitičke kaste, to bi svaki sociolog trebalo da zna. Na Peščaniku je već (negde) bio iznet stav da ekonomiju ne treba posmatrati odvojeno od društva i politike, baš kao i njih bez ekonomije. I obrnuto – nije sve samo ekonomija, ima tu (ipak) nešto i od ideologije. Odlično, samo što su sebi za pravo dali da o tome odlučuju baš oni koje je neverovatno lako identifikovati kao glavne aktere feudalizacije – kako unutar njihovih redova, tako i po leđima svih građana i građanki.

Taj navodni, simplifikovan pristup feudalizaciji, podrazumeva isti takav feudalizovan pristup predizbornoj kampanji koja se zahuktava. Postoji nekoliko ključnih fraza koje se ovih dana podmeću širom elektronskih i celuloznih meridijana, kako bi plašenjem izazvali projektovanu reakciju onih sa glasačkim pravom:
Birajte između dva zla manje, jer nama nije predizborno svejedno a vama – kako se postizborno zalomi.
Gospodar natura plebiscitarno izjašnjavanje, proverava volju naroda tj. spremnost da podrži njegovu samovolju.
Strateški podržite one koji neće – više nije važno čak ni šta, jer se to svaki čas menja, ovisno o trenutnim unutarstranačkim gibanjima i mikroratovima za prevlast u sve tešnjim torovima, u kojima su počele da se bune čak i ovce kojima je bio obećan posao u zamenu za glas, lepljenje plakata i poslušnost.
Ako ih sada ne zaustavimo, otići ćemo u vanparlamentarnu opoziciju odakle je užasno teško i nemoguće političko delovanje i preživljavanje. Da ne spominjemo ne-dostupnost medija, te duševne hrane koja daje šmek fiksiranim budžetskim apanažama.
Svaki otpor nama, politikantskoj kasti i orbitirajućim analitičarima i dobošarima – besmislen je. Idioti ste po “definiciji”, jer niste članovi stranaka i zbog toga se ne možete baviti politikom osim kako vam mi, gospodari Stvarnosti, kažemo. I zato, sluge naše, robovski poslušno u nedelju 16. marta da ste se nacrtali kraj glasačkih kutija i glasali za nas. Ko ste vi, to nije važno, a ko smo mi (ispod perika) – to ćete videti istoga dana oko ponoći, ukoliko vam pre toga mrak već nije pao na oči po ko zna koji put. Trenutno, čak nas ni Ilija i Đura Čvorović ne bi pouzdano mogli identifikovati, a kamoli razlikovati.

O, Danice, kako su samo ubeđeni da si toliko naivna.
Zapravo, sve Danice ovoga sveta htele bi da gledaju svoja posla, decu, unučiće. Muževe sa okućnicom, pijačne cegere, kaficu sa komšinicama. Svoje radno mesto, ako ga uopšte imaju. Da za kućne ljubimce imaju simpatične nimfice koje ne čame u kavezima, umesto da iz TV-kaveza gledaju plastificirane talking headse koji papagajski svakodnevno ponavljaju:
Svaki otpor je uzaludan. Izađi na izbore, budi sebičan i glasaj za sebe dajući nama još jednom sopstvenu nadu. Kažu “ne budi beli, morbidan”, zlo veće od najvećeg. (Da su se makar malo raspitali, saznali bi da na Italijanskom “morbido” znači “meko” – da li to znači da bi hteli nešto tvrđi, čvršći stav prema sebi? OK, dobiće ga ako nastave kako su krenuli.)
Položi pred gospodarske noge i papke svoje jedino i najjače oružje: svoj glas. Šta bi ti s njim, on ionako vama maljčikima nikada dobro nije doneo – pa lepo smo vam to napisali u udžbenicima istorije. Zašto nam ne verujete, nego trujete ostale umesto da sedite mirni i samo povremeno siđete sa čengela, kada nam zatreba provera “vaše” volje, one koju smo vam mi podmetnuli?!
Ne budite naivni, Islandska građanska revolucija 2007. se nikada nije dogodila. Lažu vas sve, Danice nijedne. Inače bi o tome pisalo u ozbiljnim medijima. To su sve izmislili neoboljševici, filosofi i demagozi, baš kao i “neoliberalizam” (koji uopšte ne postoji).
I tako, pozivamo Te, Građanine mali i pokorni, da izađeš iz svoje ljušturice još samo ovaj put i glas daš nama koji nikako nećemo. Šta – videćeš, rekli smo ti kada.

U ovakvim pozivima upravo preživljavamo klasičan neoliberalno-ideološki (politički) stav, sa posledičnim ekonomskim posledicama ovisno da li ste onaj ko ga izgovara ili neko ko to sluša. Tumači stvarnosti nas pozivaju na deregulatorno i tržišno antinaprednjačko glasanje – za njih i njihove. I obrnuto, podjednako. Kao kvalitet nude samo pakovanje u “nećemo”. Kada im kažete da to nećemo, kako bi zaista bilo ozbiljno shvaćeno, mora da važi svuda – u Nišu, Negotinu, Pančevu, Vladičinom Hanu, Aleksincu, Vranju i ostalim palankama Apsurdistana – a ne samo kada zagusti u Beogradu i naročito u Krunskoj 69, onda kao odgovor dobijete Đilasovo i Tadićevo licemerje posred čela.
Ako je to slobodno tržište političkih ideja, za koje se narodni dušebrižnici toliko zdušno zalažu (u politici i ekonomiji), onda neka sami sebi prvo objasne razliku između nivoa svesti tj. politika – kako oni to više vole da kažu. Kako je moguće da “jedini lider najveće i jedine opozicione stranke” tako lako pada u “dilemu odlučnosti”, dostojnu Orvelove dvomisli, pa kaže da nikako neće u politički savez sa SNS (ne kaže isto za saradnju kada je biznis u pitanju, poput otvorene ponude u vezi projekta “Beograd na vodi” ili postizborne izjave iz 2008. da mu je “u timu potreban i Vučić”), ali i da istovremeno pokazuje razumevanje i nemešanje po pitanju lokalnih koalicija svojih sa njegovima?

b92 16.12.2013.
“Podržavam lokalne koalicije bez ograničenja, još od vremena kada nisam bio predsednik DS, budući da na lokalnom nivou nema visoke politike.”
Tanjug 27.12.2013.
“DS neće sa SNS dok god ja vodim stranku.”
Ne može bre tako, Dragane – to će ti isto reći i trener Limeni.
Gospodo Spasitelji, za nas su naši (po vama) mali ali jedini i jedino bitni životi, sva visoka politika, isto kao i vama. Zato ne lažite ni sebe ni druge kako vam je osim sopstvenog džepa i Beograda bilo šta drugo bitno – podjednako vas ne interesuje lokalna politika u Novom Sadu, Zaječaru, Babušnici, Žabarima, Donjem Brijanju i Gornjem Ljubišu, Mozgovu, Vražogrncu, Kragujevcu i bilo kom drugom Pičkovcu Srbije. Ni vas, ni silesiju narikača uplašenih da će podcenzusno u paketu ostati van skupštinskih (čitaj: budžetskih) jasli, daleko od očiju javnosti i medijske pažnje od koje izgleda jedino i žive.

U vašim rukama zaista jesu svi instrumenti državne izborne sile, i svi vi ćete ih naravno bespoštedno koristiti po glasačkoj živoj sili. Kao što su to sindikati bili okrivljeni za propast nacionalne ekonomije i blokiranje reformskih stečajnih zakona, tako ste već sada svakoga, ko bi da vas komplet na glasačkom listiću precrta jer pojedinačno ne nudite ništa po čemu biste se međusobno razlikovali, proglasili svojevrsnim glasačkim sindikalcima i parazitima koji upropašćavaju vaše reformske politike koje vode u naprednu demokratsku budućnost. Neminovno ćete nam tokom predstojeće kampanje prilepiti etikete levičarenja, boljševika, anarhista, subverzivaca, satanista, arhizla, idealista i fanatika, ali ovaj politički stav (svesno poništavanje glasačkog listića to jeste, za razliku od bojkota) je po suštini bliži francuskoj građanskoj i liberalnoj, nego ruskoj Oktobarskoj boljševičkoj i antifeudalnoj revoluciji koja današnjim političarima u Srbiji daleko više pristaje po stilu. Navikli na državnu intervenciju svaki put kada je njihov biznis bio u pitanju, naši Spasitelji i Izbavitelji isto očekuju i praktikuju u politici. Naravno, jer je za njih politika biznis i to veoma unosan, u kome nema mesta za konkurenciju, sitne preduzetnike i pojedinačne ispade.
Naše privatno vlasništvo, naš Glas, pripada njima i nije na nama da se o tome bilo šta pitamo.
Svi su oni zaboravili kako je to biti običan čovek.
Svi: od Vučića, preko Đilasa i Tadića, Čede, Živkovića, Vulina, Slavice, Tome, Drkoštunice, Legije, Miškovića, Malog, Kratkog, Ćokija, Dinkića, Gerovke i Čekovićke, Dula, Ostojića, Nataše, Tulimirovića, analitičara, glodura i piskarala, ministara, savetnika, direktora, sindikalnih lidera… pa do dve Vesne.

Zašto su toliko ubeđeni da smo svi mi Danice, kada čak ni ona filmska nije tako naivna kao što bi to svi Čvorovići sveta pomislili? I ona bi, sirota, samo htela da živi prosto i mirno, bez Ilijinih i drugih paranoja.
Btw, ko ste bre vi, gospodo Spasitelji, pa da umislite kako ste u braku sa glasačima-Danicama, mirazdžikama od kojih bi doveka da muzete glasove?

Ne zanosite se.

Za simplifikovanje postoji i domaća reč – uprošćavanje. Možda ova domaća reč nema identičan prizvuk izmistifikovane važnosti i težinu ozbiljnosti onog ko je izgovara, ali stvar je ipak prosta: od uprošćavanja do prostakluka samo je mali korak.
Može i banalizovanja, ako vam je tako lakše da razumete.

p.s.
Naš narod ima jedan strašno loš običaj da koristi rečenicu “ja sam te rodio, ja ću da te ubijem”. Koriste je svi, ostrašćeno, bez obzira na nivo obrazovanja ili stranačku opredeljenost. Problem je što u Srbiji još uvek nije raščišćeno šta je starije: glas građanina-pojedinca ili glasačka kutija na kojoj živi kasta stvarnih parazita?